ISTRAŽUJEMO: Da li je Srbiji i regionu potreban novi, autentični, pravi rijaliti šou?

Piše: Dejan M. Andrić

Do pre 15-ak godina, niko u Srbiji, a ni u regionu, nije ni znao šta je to rijaliti. Ono, svi su kao čuli za tamo nekog „Velikog brata„, ali niko nije znao šta je to i kako to zapravo izgleda?

A onda je žuti politički tajkun Dragan Đilas, tadašnji vladar Beograda, bukvalno uzurpirao javni prostor u filmskom gradu na Košutnjaku i od njega napravio kuću „Velikog brata„.

Taj dolazak prvog rijalitija na ovim prostorima dočekan je pompezno, učesnici su bili pravi anonimusi i svi gledaoci su pratili, komentarisali, glasali i interaktivno učestvovali u tom rijalitiju.

Kada je video da je narod gladan rijalitija, bizarni medijski tajkun Željko Mitrović pokrenuo je „Zadrugu„, odnosno „Farmu„, rijaliti koji je okupio široj javnosti i poznate i nepoznate učesnike, a „Veliki brat“ brzo je pao u zaborav.

Neko vreme, treći tajkun Peconi je emitovao, iz neke zakupljene beogradske vile, rijaliti „Parovi“ na svojoj čuvenoj „dečjoj televiziji„, poznatijoj kao „Happy televizija„, ali je taj rijaliti brzo propao i pao u zaborav.

Novi Mitrovićev rijaliti bio je popularan, ako ne i popularniji od „Velikog brata„, ali se svake naredne sezone sve manje gledao, što je donekle i normalno jer svaki medijski koncept, naročito šou koji je interaktivan, i koji se ne menja u hodu brzo postane dosadan.

Kada je konačno shvatio da je „Farma“ dojadila i Bogu i narodu, vlasnik „Pinka“ izmislio je „Elitu„, rijaliti koji je trebalo da okupi sav društveni „krem“ regiona, ali u tome se nije uspelo (jer je, valjda, mnogo skupo?!), i u „Elitu“ su iz godine u godinu upadali uglavnom provereni mediokriteti, brojni psihički bolesnici, razni (ne)izlečeni zavisnici od droga i alkohola, i čitava armija anonimnih individua i kreatura koji su upadali preko reda u „Elitu“ samo zato što imaju više stotina tetovaža na telu.

Umesto da menja nešto, bilo šta, u hodu, da bi sačuvao sve manju gledanost već izanđale „Elite“,  Mitrović onako, ofrlje, razvlači po tom rijalitiju uvek iste pomenute karikaturalne likove, koji se u „Eliti“ uglavnom dosađuju, pa se onda napiju i javno pojebu, pa onda jedni drugima sve češće prave decu čije se očinstvo ne zna i godinama posle toga utvrđuje, što je dno svakog dna u kome se srpsko društvo već duže vreme davi.

Krajnje je vreme za neki novi, pravi i autentični rijaliti regionalnog tipa, jer tako nešto imalo bi sigurnu i brojnu publiku kojoj je sve već davno viđeno odavno dosadilo.